Od Balkana do Okeana

Umetnički pres karavan

Od Balkana do Okeana

Umetnički pres karavan je vođen drugim delom krilatice “od Balkana do okeana” doleteo na tlo SAD-a. Prvi deo slogana od “Triglava do Vardara” nastao 25. maja 2012. godine zaživeo je i jezdi diljem bivše Juge ispunjavajući svoju misiju. Osvajačko puno ime slogana “od Triglava do Vardara, od Balkana do okeana” vidovito je pretočeno u stvarnost i prestalo da postoji samo kao izgovorena rečenica. Postalo je kormilar karavana koji određuje ka kojem delu sveta se zaputiti. Prorok koji nam krči puteve baš onim redosledom kojim je svaka reč izgovorena. Te reči su oživele i postale naši saputnici, zaštitni znak koji nam predodređuje puteve koje ćemo proći, otkrivši nam da ovaj naš karavan ne poznaje granice i ne priznaje kojekakve sputanosti. On prepoznaje slobodu kretanja i lutalački nagon koji nas nekad spontano odvede i dalje nego što smo sanjali i očekivali, jer smo mu se prepustili. To je ona tinjajuća radost avanture koja nas očekuje i koju osećamo u vazduhu. Šire nam se i pluća i nozdrve, a oči dobijaju onaj sjaj zarazno dobrog raspoloženja. Prepoznali smo čudo prekognitivnog slogana gde je svaka reč imala svoj proročki titraj koji se čudesno pretakao u ispunjeno proročanstvo na javi.

Prva luka Njujork

Čudesni put kruzerom “Indipendence of the seas” od Floride, iz Ford Loderdejla preko okeana, karipskim morem do Grand Kajmana, Jamajke i Haitija imao je svoj uvod u Beogradu, u jednom hotelu u organizaciji “Ekonomist magazina” iz Londona. Tema konferencije bila je “Svet u 2014”, a to je bila simbolična najava onoga što je snašlo Umetnički pres karavan u 2015. Naime, osnivač, a na ovom skupu i predstavnik karavana Slavica Hinić ostavila je organizatorima vizit kartu našeg projekta zbog izvlačenja nagradnog putovanja od Floride do Kariba. Interesantno je da je još 500 učesnika predalo svoje vizit karte. Slavica je sat vremena pre završetka konferencije imala gostovanje na jednoj gradskoj televiziji, te se premišljala da li ode kući. Zazvonio joj je telefon. Neko je pitao za pomenutu konferenciju. Tada joj je palo na um da bi mogla da se vrati u hotel ne bi li prisustvovala završnoj reči i izvlačenju nagrade. Kad je ušla u salu, konferencija se završila, a ceremonija izvlačenja nagradne vizit karte već je bila izvedena. Ostalo je samo da se proglasi ime dobitnika i projekta. Slavica kasnivši, nije stigla da zauzme mesto, ni da oseti onu vibrirajuću napetost u vazduhu koja se stvorila od iščekivanja proglašenja dobitnika, a njeno i ime Umetničkog pres karavana pročitano je još dok je bila u hodu. Pozivali su je da se popne na binu i preuzme nagradu. Spontano je produžila do organizatora čuvši svoje ime. Nekako nije stigla da se iznenadi. Sve se odvijalo munjevito, kao na traci. Kao da je to prirodan sled događaja. Ako čovek malo zastane i stavi prst na čelo, to se i ne može drugačije protumačiti. Kad mi je Slavica javila radosnu vest, preplavila nas je bujica dečje radosti. Shvatili smo da je čudo zašlo u stvarnost našeg života. Uvek se radujemo svežini čudesnog događaja kad rutina prepusti dizgine uzvišenijem i kreativnijem životnom toku. Čudesno osvajanje nagradnog putovanja smo prihvatili kao Božji vetar u leđa našem stvaralačkom čedu, Umetničkom pres karavanu. Kosmički splet okolnosti hteo je da se vine od balkana do okeana, da bi se u potpunosti ispunilo proročanstvo krilatice koja baš tako slovi.

Očekivano je bilo da sletimo na Floridu i krenemo pravo na krstarenje, ali Umetnički pres karavan je nošen talasom jednog prijatnog iznenađenja nastavio da brodi putem neočekivanih avantura. Pre krstarenja nam se desio sedmodnevni obilazak Njujorka. Zvanični prijatelj karavana, rođeni Njujorčanin Brajan Č. koga smo upoznali u Beogradu, nekoliko meseci pre dobijanja nagradnog putovanja pozvao nas je da budemo njegovi gosti povodom jednog uspešno obavljenog posla koji se odvijao u našem glavnom gradu. Mi smo se zahvalili na ponudi rekavši mu da ako nas put nekim povodom nanese u Ameriku, samo u tom slučaju bismo prihvatili njegovo domaćinstvo. U to vreme uzrok puta za Ameriku se nije nazirao. Poznanstvo sa Brajanom bilo je predznak nastupajućih čudesnih životnih koincidencija koje samo Kosmički režiser može tako da uklopi. Iz naizgled nepovezanih svakodnevnih životnih situacija nevidljivo se plela nit smisleno povezanih događaja i poznanstava koja su dovela do rađanja čudesne pustolovine u kojoj je Umetniči pres karavan za petnaest dana obišao pet država. Nekadašnji Vuk sa Volstrita obradovao se kad smo ga obavestili da nam se desio razlog za put u Ameriku. Njegovom iznenađenju nije bilo kraja kad smo mu rekli da kruzer kreće iz Ford Loderdejla. Kad smo mu postavili pitanje: ”Šta je tu neobično”?, on je odgovorio: ”Da li je moguće da vaš brod isplovljava iz istog grada i luke u kojoj živi moj očuh Rej? Znate li vi kolika je verovatnoća da se tako nešto desi? Od tolike Amerike da se sve tako harmonično posloži”. Mi smo se novom, logici neshvatljivom sinhronicitetu, iskreno obradovali. On nas je vodio još jednom izletanju sa rutinski utabanih staza na neobeležene i za nas neistražene puteve koje zovu na upoznavanje. Brajan je još dodao: ”Znaci pored puta nam govore da i Rej treba da vas dočeka dan ili dva pre isplovljavanja. Bićete i njegovi gosti na moju preporuku”. Brajan je bukvalno svetski, a naš. Vuče ga Beograd, više nego Njujork. Krv nije voda. Ovog rođenog Njujorčanina rodila je žena naše gore list. Po ocu Indijac, u duši Beograđanin, po načinu življenja iz kruga dvojke, a po stilu i načinu razmišljanja vidi se da je znanje i iskustvo stekao na Volstritu. Čovek takvog kova odmah je spoznao plemenitu misiju Umetničkog pres karavana, upoznavanja različitih kultura. Kulture sveta i njihovo približavanje Brajan nosi u sebi. Tako sazdan prepoznao se kao prirodni deo našeg karavana, postavši njegov ogranak preko okeana, naša produžena ruka koja doseže do Njujorka i Floride.

U srcu Menhetna

Put za Ameriku i Karipska ostrva je, naslanjajući se sa jednog čuda, na drugo dobio svoje jasnije obrise. Prepoznavši Božje namere koje su se očitavale na našem karavanu, obreli smo se u srcu Menhetna. Domaćin i prijatelj karavana nam je obezbedio smeštaj u apartmanu koji je u neposrednoj blizini Union skvera. Prvo šetanje Menhetnom bilo je po ovom skveru. To je jedan veći plato koji ima svoju jaku životnu energiju. Sve se odvija istovremeno. Ne znate gde bi ste pre! U jednom kutku petoro mladih ljudi, obučeni kao budistički monasi, sedeći na tlu sviraju prijatnu melodiju koja vas vuče unutra, ka sebi. Lepo je, ali sve oko vas, atmosfera koja vlada Union skverom vam budi pažnju na spoljašne okolnosti. Krećemo dalje, na samo 20 metara od muzičara nekoliko ljudi igra šah na tri table, stola. Zadubljeni u svoju igru, sa strane gledano su odličan dekor, obzirom da tik pored njih tri momka i jedna devojka žongliraju sa dve fudbalske lopte istovremeno. Majstori, nisam video da su izgubili kontrolu nad loptama. Malo dalje na istom platou privučeni gromkim glasom nekog čoveka dolazimo do eksentričnog besednika koji ljude podseća na njihove slabosti i upućuje Božje poruke čije potkrepljenje nalazi u Bibliji. Šaradu kojom odiše ovaj trg, u kome se čini da je svako ponašanje dozvoljeno i slobodno, upotpunjuje čovek duge kose i brade, obnažen do pojasa. Likom podseća na Isusa Hrista. On izvodi svojevrsni komični šou program koji završava uvek istom porukom ma šta izvodio. Ona glasi: ”Slušaj svoje srce uvek i svuda i osetićeš neizrecivi mir”. Neočekivano ozbiljna poruka u odnosu na jurodivi izgled čoveka koji je izgovara i na neozbiljnost predstave. U tome i jeste štos, trebalo je imati radoznalosti i strpljenja dočekati ga. Izgled ljudi koji špartaju skverom, njihovi različiti stilovi oblačenja, sve ljudske rase i boje videli smo na ovom neverovatnom platou kome sasvim simbolično, na osnovu svega viđenog, i pripada naziv Union-zajednica. Nadrealno je izgledala scena u kojoj pored komičara koji liči na Isusa prolaze dva čoveka obučena u tradicionalna jevrejska odela sa velikim cilindrima na glavi, poput dva rabina. Odnekud se pojavljuju govorljivi azijski turisti koji sve to besomučno fotografišu sa kezom od uha do uha. Poznavaoci kažu da je ovaj skver poput slike Njujorka u malom izdanju. Svet u ogledalu. Izašli smo sa Union skvera u dalje upoznavanje grada. Nije prošlo mnogo vremena, golim okom smo uspeli da vidimo da je Njujork nadnacionalan, bogat svim nacijama, ljudima iz svih delova sveta. Kad bi se birao glavni grad sveta, po svim parametrima to mesto bi pripalo kosmopolitskom velikanu.

Od Tajms Skvera do kineske četvrti

Naš domaćin je došao na odličnu ideju omogućivši nam upoznavanje grada autobusom-dabldekerom. Na taj način smo prošli kroz ceo NJujork. Mnogo utisaka u jednom danu, obzirom da smo imali i dnevnu i noćnu turu. Imali smo sliku grada u celini. Kroz celodnevno upoznavanje grada na točkovima videli smo na kašičicu sve znamenitosti, kvartove, muzeje, parkove, čuvene zgrade i ulice koje treba posetiti i osetiti. Posle ovakvog iskustva mi smo tačno znali šta hoćemo da vidimo i gde se to tačno nalazi. Pođimo redom. Fascinacija mnoštvom nebodera, koji izgledaju kao da su projektovani u XXII veku, nije prestajala. Imali smo utisak da gledamo kosmičke kule koje su putovanjem kroz vreme tako sagrađene, spuštene i predate sadašnjem vremenu. Prolazeći Grinvič vilidžom, Vest vilidžom i Sohom, Njujork je iz naše perspektive dobijao na koloritu. Tu smo mogli da vidimo zgrade od nekoliko spratova, dotakavši vreme starog Njujorka iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Muzej “Madam Tiso” u pokretu smo samo vizuelno dotakli. Brajant park je privlačio magnetskom energijom i lepotom. Kad smo mu bliže prišli, bilo nam je jasno i zašto. On se sa jedne strane strane naslanja na ulicu nama tako poznatog imena. Nikola Tesla nas je nevidljivim nitima doveo do ulice koja zrači njegovim imenom. Obradovani neočekavanim pronalaskom Tesline ulice ogrejali smo srca tihim zadovoljstvom koje se razlivalo u blage osmehe na našim licima. Obuzeo nas je zdravi ponos što “tamo daleko” prolazimo ulicom znamenitog Srbina, našeg zemljaka koji je osvetlio planetu. Taj ugao ulica koji se spaja sa Brajant parkom smo doživeli bliskim i svojim, te smo ga šeretski nazivali “našim krajem”. Narednih dana smo više puta prolazili “našim krajem”, ali o tome ćemo kasnije, obzirom da je kratka pauza od razgledanja grada na točkovima istekla. Valjalo nam je nastaviti dalje. Pažnju nam je privukao Medison skver garden kojim smo protutnjali, ali nam je i to bilo dovoljno da nam se ureže u pamćenje. Imali smo sreće što je bila gužva u saobraćaju dok smo prolazili Tajms skverom.

Razlog? Živopisan, šarolik, pun boja i života. Možda za nečiji ukus i previše šljašti, ali ovde je asvalt pulsirao od jakih vibracija koje zrače optimizmom. Ne možeš da prođeš Tajms skverom, a da ti ne zaigra osmeh na licu. Samo što smo prošli pomenutim skverom, a već smo u trenutku transformisali izraz lica iz osmeha u radoznalu zapanjenost. Shvatili smo koji sekund kasnije da je to od pogleda uprtog u čuveni Empire State Building. Još neoporavljene od ovih utisaka, put nas je odveo u šarm i sjaj Brodvejskih ulica, gde vrvi od ljudi punih motivacije koje Njujork kao da šiba dodatnom energijom koja im je u ovom kosmopolitskom gigantu preko potrebna. Svaki deo Njujorka ima svoju posebnost i boju, nevidljivi sloj koji ga karakteriše, a u to smo se neposredno uverili prolazeći Malom Italijom i KIneskim gradom. Neki od stanovnika ovih kvartova su decenijama ovde, a još uvek koriste svoj maternji jezik. Oni su kreirali sopstvene živote po svom ukusu i stečenim navikama, ponesenim iz matice. Stvorili su sebi takvo okruženje u kojem nema mesta osećanju nostalgije. Kad prolazite ovim delovima Njujorka imate utisak da ste u Kini ili Italiji, što može da se uporedi sa pogledom na baštu punu raskošnog cveća u svim bojama. Kolorit od koga zastaje dah. Kad smo prošli ovu lepotu “zasebnih državica” u Gradu gradova, obreli smo se u Finansijskoj zoni čiji je epicentar na Vol stritu. Kao da smo promenili dimenziju, a ne deo jednog grada. Ovom štraftom dominira masa ljudi zaodorenih u skupa odela. Ozbiljnih lica i užurbanih pokreta deluju kao da su zasnovali neku svoju ljudsku vrstu, a da toga nisu ni svesni. Moderni predatori koji su se ogrnuli nekom energetski nedodirljivom aurom nedostupnosti. Izašavši iz ove “Zemlje biznismena”, razvedrio nas je pogled na reku Hadson. U daljini se nazirala statua Kipa slobode.

Umetnički pres karavan je ovo uzbudljivo upoznavanje Njujorka na točkovima zaokružio prolazeći pored kompleksa zgrada. Jedna se među njima izdvaja, i ime joj o tome govori. Zovu je zgradom Ujedinjenih Nacija.

Carstvo pešaka na Njujorškim avenijama

Upoznavanje Njujorka pešice nam je pružilo dublje uvide u atmosferu i puls metropole. Hodajući avenijama Menhetna mogli smo da osetimo kako grad diše. Ljudi koračaju brže nego što je uobičajeno. Njima je to normalan tempo hodanja, a mi smo veoma brzo uhvatili korak sa prosečnim građaninom Menhetna. Uputili smo se ka Central Parku, a put do njega obeležila je jedna neobičnost koja mi se vremenom dopala. Kao da je neki Balkanac smislio kreativnu dosetku koja se primila na ulice Menhetna i spontano ušla u naviku. Na prvom pešačkom prelazu, nekolicina ljudi je opušteno krenula da prelazi ulicu uprkos velikom crvenom svetlu za pešake. Da naše iznenađenje bude potpuno, pobrinuli su se vozači koji su zaustavljali svoja kola i pored prvenstva prolaza, puštajući pešake da ostvare svoje nedozvoljene namere. U razgovoru sa našim domaćinima saznali smo da je to u Njujorku nepisano pravilo. Već prilikom prelaska trećeg ili četvrtog pešačkog prelaza na crveno svetlo uverili smo se u ovo Njujorško običajno pravo. Shvativši da je biti u ulozi pešaka na Menhetnu prestižnije od vozačke uloge, u početku bojažljivo, vremenom sve hrabrije, upuštali smo se u pešačku pustolovinu prelaženja na crveno svetlo za pešake. Sve se dešava u neposrednom prisustvu saobraćajnih policajaca koji sve tolerišu shvatajući da ako kazne jednog, onda moraju i sve ostale. Menhetn je raj za ljude koji koriste metro i sopstvene noge. Primetili smo da saobraćajni policajci ne dozvoljavaju zaustavljanje automobila u prometnim ulicama. Dakle, jedva se neko snađe da parkira auto “pod sva četiri”. Spoznali smo da se metroom i pešice u srcu metropole mnogo brže stiže do cilja, kao u onoj poučnoj priči o zecu i kornjači. Počeli smo da uživamo u statusu njegovog veličanstva NJujorškog pešaka.

U plućima Njujorka

Nije prošlo mnogo vremena, zašli smo u Cental Park. Odjednom smo avenije zamenili šumom, jezerima, potocima i fontanama. Kad bi Njujork posmatrali kao čoveka, ovde bi mu bila pluća. Bukvalno čuješ to istinsko zdravo disanje grada. Oaza mira, spokoja i dominantne odmarajuće prirodne zelene boje nas je momentalno odmorila. Iz brzometnih Njujorških ulica i avenija koje se ukrštaju, hteo ne hteo pokupiš onu nesvesnu napetost i stres da nešto treba što pre uraditi i negde što pre stići. Čim uđeš u Central Park, ta štetna iluzorna skrama spada sama od sebe. U ovoj zelenoj antistres zoni spoznaš da ti se ustvari i ne žuri kao kad si okružen neboderima. Cvrkut ptica čuješ kao simfoniju, dok ti veverice neuhvatljivo promiču. Sve živi i raduje se istovremeno, te gledaš da ne narušiš tu prirodnu harmoniju u koju si kročio i koje si deo. Prolazimo drveni mostić i gledamo ljude koji vežbaju u grupi, napajajući se kiseonikom. Slikare koji puštaju kičici na volju. Ulične pevače koji nesmetano oslobađaju glasne žice i stare muzičare mladalačkih pokreta. Zašavši dublje, zaustavili smo se kraj jezera iznad kojeg se, umesto oblaka, nadvijaju, neprestano uzrastajući, uski i visoki raznobojni arhitektonski kolosi. Pogled iz šumske oaze koji pruža ovu veličanstvenu sliku se nevidljivo urezuje u sve pore našeg bića pretvarajući se u neizbrisivi trag, večnu uspomenu pohranjenu u nama. Razglednicu koju bez bojazni svuda nosimo, znajući da ne možemo da je izgubimo.

Njujork - priča koja se nastavlja

Umetnički pres karavan sa ovim nesvakidašnjim prizorima i događajima iz Central Parka završava prvi deo putopisa posvećenog Njujorku. U drugom nastavku će biti reči o delovima grada u kojima je snimana sada već kultna serija “Seks I grad”. Takođe će biti reči o tome, kako smo se našli u Njujorku baš za vreme otvaranja festival filma “Tribeka” koji je osnovao Robert Deniro, čuveni holivudski glumac koji živi u istoimenom Njujorškom kvartu. Posebna poslastica je noćni život Njujorka koji smo okusili zahvaljujući ćerki našeg reditelja Petra Zeca koja duže vreme živi u “Velikoj Jabuci”. O njoj i o mnogim drugim zanimljivim ličnostima i avanturama koje su nas snašle, saznaćete u sledećem putopisu.

Putopis napisao Borislav Petrović